(Ilija Bakić, „Jesen Skupljača”, Tardis, Beograd, 2007)
Svaki fantastični prosede se odlikuje tragalačkim momentom. Onaj Koji Se Usudi da zaviri „s onu stranu” uvek je gonjen bičem saznanja. U petnaest priča koje su obuhvaćene zbirkom „Jesen Skupljača”, Ilija Bakić otkriva prevlast fantastike nad mimezisom — moć da se ono poetsko, razabiračko odvija u drugoj ravni stvaralačke imaginacije.
No, neki kritičari i teoretičari književnosti smatraju da se umetnik u svom fantastičnom stvaranju nikada u potpunosti ne odvaja od prvobitnih ishodišta — pramit, duboko ukorenjeni arhetip, genetski zapisan u kreativnom biću čoveka, uvek nalazi načina da bljesne i katarzično osvetli čitaoce savremene fantastike. Postojanje i prikazanje takvog ključa u fantastičnoj književnoj (pa i celokupnoj umetničkoj) produkciji dâ se objasniti činjenicom da se još samo fantastičnim može pružiti odgovor na „večna pitanja” — ona su stara koliko i čovekova misao, čovekova spoznaja da objasni svet oko sebe.
I poetička ishodišta u ovim pričama Ilije Bakića počivaju na prvobitnim egzegezama: njegov junak, čovek–Gilgameš uvek putuje, vraća se ili traga, luta bespućem i promišlja o svom biću (priče „Među dinama”, „Svod”, „Više od 90 fragmenata povratka” i dr.); čovek–Ikar se ne zadovoljava hodom po zemlji, no stremi u visine ne bi li zadovoljio svoj iskonski eksplorativni nagon, spoznao ono iza („Jato”, „Svod”, „Slikovnica”, „Jesen Skupljača” i dr.); i najslojevitiji motiv: čovek–Promatrač posmatra svet oko sebe i dedukuje („Jesen Skupljača”, „Gledanje”, „Poštovani Sak:…”) ili obrnuto, gleda u sebe i indukuje („Gnoj”, „Među dinama”) ili je pak, zagledan u daljinu Prošlosti („Nečije ruke”, „Više od 90 fragmenata povratka”) i/ili Budućnosti („Osmeh gospodina V. Ž”, „Poštovani Sak:…”). Egzistencijalizam koji dominira ovom zbirkom još više je naglašen pustopoljskom scenografijom – pustinje, pustoši, jame, pećine, čak i u visine smešteni likovi, nalaze taj predeo iskonski poznatim i samim time, donekle jednoličnim. Svaka priča punktira svakodnevicu; cepa krajolik nekom kulom, stubom, brdom, nedogledno visokim drvećem, ili pak secira zemljinu koru provalijama, jamama, rupama i pećinama – baš kao što sečivo nemoći spoznaje para duh jedinke na kraju svakog neuspešnog putovanja.
Posebno interesantna dimenzija ove zbirke i prava poslastica za sladokusce fantastične književnosti predstavlja metatekstualno poigravanje sa lektirom (po mom skromnom mišljenju, priča „Svod” na legendu o Vavilonskoj kuli; „Osmeh gospodina V. Ž”. kao parabola o Žilu Vernu i potapanju Titanika; „Ram Tomasa Mora” i na njegovu Utopiju; „Dvojnik i sve oko njega” kao svojevrsni postmoderni Dostojevski — a ostalo? ostalo otkrivajte sami). Tu fantastika nudi piscu–čitaocu mogućnost da produži priču i nakon sklapanja korica pročitane knjige, pruža mogućnost produženja eliotovskog lanca tradicijskog čitanja i, rekla bih, novog (de)kodiranja. Time se fantastika iznova potvrđuje kao nepresušna tvoračka igra kombinovanja i ulančavanja, kao beskrajna umetnost novog pisanja i, shodno tome, čitanja.
Tkivo zbirke čini arhitektonika dužih priča ispresecana kraćim pričama–slikama, koje tvore svojevrsni čitalački predah i predstavljaju odbljesak sečiva koje se tek pomalja iz korica. Kvantitativne amplitude priča su nalik trenutku kada čovek pri ogromnom i dubokom udisaju saznaje tužnu vest, te nastaje katarzično grcanje prilikom izdisaja, kojim pokušava da zabašuri krik nemoći. „Jesen Skupljača” je jedan takav krik — fantastika krika, koji se prolama na kraju svake priče kao neminovni propratni elemenat čoveka (ili nekog drugog bića) koji je sputan teskobom svog bivstvovanja. Zato je junak u neprestanom pokretu — korača, vraća se, leti, stremi ka gore, prati, traga. Lov na spoznaju se reflektuje na fizičko pomeranje — samo kretanjem se otvaraju novi horizonti. Sâm čin potrage za junaka predstavlja neku vrstu homeostaze, ali ne i za čitaoca. Upravo iz tog razloga, autor nudi svom čitaocu fantastičan kontekst kao bezgranično polje za promišljanje.
Da, fantastika ima moć da se oslobodi stega vremena i prostora, da, po rečima Jovice Aćina, domišlja i premišlja o onom „odsutnom”, ali upravo njena bezgraničnost i neuhvatljivost ne dopušta njeno konačno sagledavanje, niti će ikada pružiti traženi odgovor. Ali, književni stvaraoci kao Ilija Bakić, uvek u njenom bespuću tvore svoje mitove i mitologeme, grade svetove na njenim oblacima, uzdižu čitaoce do nezamislivih visina fantastike, samo da bi ih na koncu katarzičnih trenutaka sa treskom vratili u teskobu pojavnog sveta, jer unapred znaju da sezona lova tamo negde nikada ne prestaje.
